Sa 92 godine i dalje sama radi sve: Baka Mira preživela rat i logor, sad sadi baštu i kaže da je tajna u OVOME

Ovo je ispovest Mire Armstrong (92) iz malog mesta Porepunkah u Australiji, žene koja je preživela rat, siromaštvo i velike porodične tragedije, a danas, uprkos godinama, živi sama, aktivna i vedrog duha. Njen moto? „Ne umri!“

Rođena u vihoru istorije

Mira je rođena 1933. godine u Poljskoj, u vreme Velike depresije. Njen otac bio je obućar i rezervista u vojsci, a kada je počeo Drugi svetski rat, zarobljen je i odveden u Nemačku. Porodica mu se kasnije pridružila, a male Mira i njeni najbliži našli su se u derutnoj kući, bez prava na školovanje, jer nisu bili nemački državljani.

„Dok su nemačka deca išla u školu, mi smo preživljavali kopajući po otpadu. Jednom smo našli stari gramofon, to nam je bila zabava.“

Seća se i kako je iz sela posmatrala američke avione kako nadleću, i britanskih zarobljenika koji su, izmučeni glađu, jeli travu dok su ih Nemci sprovodili kroz selo. Mira tada nije govorila engleski, ali kaže da je želela da ih razume i pomogne.

Novi život na drugom kraju sveta

Nakon rata, porodica je premeštana iz logora u logor. Proveli su neko vreme u Italiji, a zatim 1950. godine, kada je Mira imala 17, stigli su brodom SS Skaugum u Australiju. Prvo pravo kupatilo, pasta za zube umesto pepela i miris slobode – kaže da je osećaj bio gotovo nadrealan.

„Melburn je bio raj. Sve je bilo drugačije. Prvi put smo mogli da dišemo.“

Uskoro su se nastanili u Porepunkahu, a Mira je tamo upoznala svog budućeg supruga, Brusa. Venčali su se 1954, ona je imala 21, a on 24. Zajedno su izgradili kuću sopstvenim rukama – kopali temelje i bunar ručno, bez mašina.

Tajne dugog i ispunjenog života

Mira kaže da joj je uvek bilo važno da bude aktivna. U mladosti je svakodnevno vozila bicikl 24 kilometra do posla i crkve – u štiklama. Radila je u ugostiteljstvu i maloprodaji, a kod kuće je uzgajala decu i bavila se farmom.

„Nikada nisam sedela za stolom. Danas još uvek dosta šetam po kući i napolju, volim vrtlarstvo.“

Njena ishrana je jednostavna i zdrava: ovsena kaša, tost, supa puna povrća, riba, piletina, orasi, a retko crveno meso. „Ne pušim, ne pijem, i tek sam nedavno počela da pijem kafu.“ Kaže da se trudi da izbegava previše voća jer je na granici sa dijabetesom – ali i dalje mu ne može odoleti.

Tuga koja ne prolazi – ali se s njom uči živeti

Brus je preminuo 1977. nakon nesreće sa kamionom. Mira je tada imala 44, a ostala je sama sa trojicom sinova i 70 krava. Radila je tri posla kako bi preživela.

„Taj period je bio pakao. Sve sam radila na autopilotu.“

Godinama kasnije, 1992, izgubila je i najmlađeg sina, Grejema, u saobraćajnoj nesreći. Tada se vratila veri i kaže da joj je ona donela utehu kada ništa drugo nije moglo.

Volonterka i baka puna života

Mira ima osam unuka i osam praunuka, i kaže da su je ljudi oduvek okruživali. Gotovo tri decenije je volontirala za „Meals on Wheels“, a 14 godina radila i u lokalnoj second-hand prodavnici.

„Volim da dajem, a lako mi dosadi. Volontiranje me ispunjava.“

I danas – aktivna, radoznala, svoja

Voli da rešava ukrštenice, čita trilere i – kako kaže – „vruće romanse“. Nakon što je Brus preminuo, cele noći je provodila uz ljubavne romane.

„Ujutru nisam ni znala o čemu sam čitala, ali mi je pomagalo da preživim.“

Uživanje u sitnicama – hranjenje ptica, baštovanstvo, društvo – i jednostavne, dosledne navike, to je, kaže, njena formula. Ipak, ima i jedan važan savet za sve koji se pitaju kako doživeti duboku starost:

„Moj recept za dug život? Samo – ne umri!“ – smeje se Mira.

(Ona.rs/Business/Insider)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.